Opis pejzaža

Pogled na koji sam definitivno je navikla je prizor mog dvorista koji se proteze kroz velike prozore naseg dnevnog boravka.

Volim pojavu te nenormalno velike kajsije u dnu moje baste, koja raste u visinu i sirinu uprkos svim pravilima rasta za sve ostale normalne kajsije. Zimi joj nikad ne opadne svo lisce, a na mnogobrojnim granama stoje nanosi snega. Ali leti, leti je najlepsa. Kroz gustu krosnju probijaju se sitni i tanki zraci sunca koji kao iglice bodu na onim mestima gde se spuste. A kajsije uporno stoje cvrste i jedr, jos uvek nezrele za jelo, ali vec uveliko narandzasto blage boje da unese nemir u taj zeleni sklad kojim su ukrasene sve grane. Oko nje se prostire travnjak od samog trotoara pa sve do komsijine baste, zelena trava dise novi zivot i mirise svake godine sve vise i vise. A pod kajsijom nalazi se sto i stolice, i tu se pije najlepsa kafa posle umornog dana i posla. U samom uglu baste, nalazi se jorgovan, vec dugo je tu. Ne secam se kad smo ga zasadili, samo se secam da je jednog dana osvanuo u onoj svojoj velicini prepun grozdova prelepog lila cveca koje opija svojim mirisom.

Ne treba coveku puno. Nismo ni svesni kako se svih tih stvari koje skupo platimo, brzo i zasitimo i na kraju opustamo se u hladu jedne stare kajsije.