Pismena iz Engleskog na temu : Opis pisca/piskinje/pjevaca/pjevaciceCarlie Chaplin

Sir Charles Spencer Chaplin (London, 16 April 1889 - 25.12.1977.), British actor, star of silent film, director, screenwriter and musician. Chaplin was one of the most creative and influential personalities in the silent film era. In his films, he has performed as an actor, director, screenwriter, producer and composer of music. His career stretched to 65 years of theater in England where he played as a boy, so all half to death in 88 years.

His main character was "The Tramp", stray genteel manner and gentlemanly behavior. The character wears tight coat, oversized pants and shoes, bowler hat and bamboo cane, a trademark of his trimmed mustache.

He had a lot of children  Geraldine Chaplin, Sydney Chaplin, Victoria Chaplin... He make a lot of movies like : „The Kid“ „The Gold Rush“ „City Lights“ and a lot of more.

Pismena iz njemačkog jezika na temu : Posjeta jednom gradu

Pismena iz njemačkog jezika na temu : Posjeta jednom gradu

Es ist Sonntag.Ich und meine Familie machen eine Erkundunkstur nach Deutschland. Zu erst besuchen wir Berlin die Hauptstadtvon Deutschland und der Bundesrepublik.Zu erst wir besuchen wir das Wharzeichen von Berlin der Brandenburger Tor.Ich macheviele fotos für die erinnerung.Dan haben wir den Botanischer Garten und Botanisches Museum besuchen.Dort habe ich viele Pflanzen und Bäumen gesehen.Abber ich habe keine fotos deswegen ich keine Kameras oder Handys benutzen kann.Wir haben in einem Hotel mit 4 Sterne ubernacht.Morgen haben wir die reste von die die Berliner Mauer angeshen u einpar fotos gemacht.Als letzes haben wir den TV-Turm besuchen.Von oben hat man eine gute Ansicht von dem ganzen Berlin.Die Erkundunkstur war sehrgefallen und ich glaube das ich im nächsten Jahr Ulm besuchen werde.

Robinson Kruso

Autor: Danijel Defo

Književni rod: epika

Književna vrsta: avanturistički roman

O piscu:

Danijel Defo

Ovaj roman napisao je Danijel Defo. Ne zna se tačno godina njegovog rođenja, ali se misli da je rođen 1659, a umro 1731. godine. Prezime njegovog oca bilo je Foe (što znači neprijatelj). Sigurno da je Danijel, kao dečak i mlad čovek, imao dosta neprilika sa takvim prezimenom, pa mu je kasnije jednostavno dodao "de" (plemićka odredba) i tako je dobio novo prezime. Defo, po kome ga poznaju brojni ljubitelji pustolovnih romana širom zemlje. Defo je za temu svog romana Robinson Kruso bio inspirisan istinitim događajem: četvorogodišnjim boravkom jednog mornara na pustom ostrvu Huan Fernadez. Defo je radnju romana znatno proširio, izmenio je okolnosti i imena, a svog glavnog junaka "ostavio" na pustom ostrvu znatno duže, dajući mu brojne avanturističke detalje Tako je nastao ovaj zanimljiv roman, omiljen i danas kod najmlađih, ali i odraslih čitalaca. Eto dobrog putokaza, ako želite da pišete, nađete istinitu priču i umetnički je oblikujete. Uostalom, ogromna većina najboljih dela nastala su po istinitim zbivanjima, ili su priče ukradene iz najčitanije knjige Biblije.

Tema: Robinsonove pustolovne želje i očevo bezuspešno odvraćanje odvele su glavnog junaka na pusto ostrvo gde je proveo 28 godina. Ovo je priča o preživljavanju i nedaćama sa kojima se čovek bori i u toj borbi pobeđuje.

Ideja (poruka): „Svako zlo treba posmatrati sa dobrim koje skriva i sa gorkim koje ide sa njim“. Ako je čovek jak duhom, može prebroditi najveće životne izazove, obezbediti sebi egzistenciju, steći prijatelje, pa pobediti čak i samoću.

Fabula

Radnja roman se pripoveda u prvom licu. Autor nam o događajima govori kao da ih je sam proživeo. Roman počinje pričom o tome kako je otac glavnog junaka želeo da mu sin postane pravnik, ali „ja sam ludovao za morem, kaže Robinson, i taj moj zanos tako se jako sukobljavao sa očevom voljom, pa i sa njegovim zapovestima, i preklinjanjima i odvraćanjima moje majke, da čovek mora pomisliti da je u mojoj naravi bilo nečeg kobnog, nešto što je težilo nesrećama koje su me očekivale“.

Bekstvo od kuće

Prvu priliku da pobegne od kuće i otisne se na more Robinson nije propustio. Međutim, bura je brod potopila, ali su se mornari spasili čamcem. Kruso je samo malo bio u dilemi da se vrati kući, i odlučuje da se ukrca na brod koji plovi ka Zapadnoj obali. Nebo je glavnom junaku opet poslalo opomenu. Njegov brod napadaju gusari i Robinson je odveden u zarobljeništvo u mavarsku luku Sale. Tu je proveo dve godine. Nakon toga uspeo je da ribarskim brodom pobegne sa dečakom Ksurijem. Danima lutaju morem pored obala uz brojne zgode. Dečaci najzad nailaze na brod koji ih spasava i odvodi u Brazil. Tu Robinson postaje vlasnik plantaže. Međutim, ne može da se skrasi na jednom mestu, pa sa drugim plantažerima odlazi brodom ka Gvineji po crne robove za radnu snagu na plantažama.

Ostrvo očajanja

Izgleda da je Robinson imao sreću da svaki brod na koji on kroči doživi nesreću. Tako je i ovaj prvo izgubio pravac kretanja i nasukao se na sprud. Uskoro je i čamac za spasavanje potonuo. Robinson je doplivao do obale, uz ogromne napore, boreći se sa besnim talasima. Ostali putnici nisu imali tu sreću, more ih je progutalo. U ovoj epizodi pisac zanimljivo, koristeći personifikaciju, opisuje očajničku borbu čoveka. „Pošto smo veslali, ili bolje reći, pošto su nas talasi nosili kuda su hteli… jedan besni talas, gorostasan, dovalja se do krme i beše jasno da će nam zadati poslednji udarac. Jednom rečju, dočepa nas sa takvom žestinom, odmah prevrnu čamac, rastavi nas od njega i rasturi nas… i more nas proguta za tren oka“. Pisac nam zatim slika Robinsonovo fizičko i psihičko stanje. „Nisam se mogao osloboditi talasa da bih disao, talas me ostavi na zemlji…polumrtva od vode koju sam progutao…skočim na noge i zapnem da trčim prema kopnu pre nego što naiđe drugi talas i ne dočepa me. More pojuri za mnom, visoko kao brdo i besno kao neprijatelj; talas koji se sruči na mene, zakopa me odmah… u svoju utrobu i osetih kako me sa ogromnom silinom i brzinom nosi veoma daleko ka obali, ali zaustavim dah i zapnem iz sve snage plivati. Bio sam gotov da prsnem zadržavajući dah, kad osetih kako se dižem i kako mi laknu kad mi glava i ruke izbiše na površinu vode. Mogao sam da dahnem i osetim priliv hrabrosti… Ali to me nije spasilo od pobesnelog mora koje se i dalje valjaše za mnom i još dvaput me talasi podigoše i odneše unapred kao ranije… Poslednji put umalo što ne beše koban po mene jer me more, noseći sobom … spusti, ili, bolje reći, tresnu o komad stene i to tako silno da se onesvestih i onesposobih za plivanje. - ali dođem malo sebi pre nego što se talasi vrate i kad videh da će me voda opet prekriti, reših da se čvrsto uhvatim za taj komad stene. Sledeći talas ne proguta me i ne odvuče, potrčim još jedanput i stignem do kopna“. To se zbilo na Robinsonov 26. rođendan. Na ostrvu, koje je on nazvao OSTRVO OČAJANJA. Robinson se snabdeva robom i ostalim materijalom sa nasukanog broda (užad, drvena građa, puške, bure dvopeka, tri burenceta ruma, sanduk šećera i bure belog brašna). Određuje mesto i podiže šator.Opis položaja: „Mala zaravan na padini brega; padina uspravna kao zid, tako da me ništa nije moglo napasati s gornje strane. Na strani ove stene beše malo izdubljenje kao ulaz u pećinu... "Rešim da na poljanici pred izdubljenjem podignem šator". Kao posledica usamljenosti i bespomoćnosti našem junaku se javlja neprijatno osećanje, očaj i on obilato proliva suze. Ali, tome se suprotstavlja nada, verovanje da će se sve izdržati. Monolog: „Da, u teškom si položaju, to je istina, ali seti se gde su ti drugovi. Zar nije vas jedanaest ušlo u čamac – gde je drugih deset? Da li je bolje biti ovde, ili tamo? Svako zlo treba posmatrati sa dobrim koje skriva i sa gorkim koje ide sa njim“. Nevesela priča Robinsonova o usamljeničkom životu javlja se kroz dileme o dobru i zlu: Zlo: Bačen sam na grozno pusto ostrvo bez ikakve nade na izbavljenje; dobro: Ali ja sam živ, nisam se utopio kao svi ostali sa mog broda; zlo: Izdvojen sam i sklonjen od celog sveta, da budem nesrećan; dobro: Ali sam izdvojen, takođe, od celokupne brodske posade i spasen smrti; zlo: Nemam odela da pokrijem golotinju;dobro: Ali sam u toplom podneblju… Na kraju, optimistički zaključak: „ U svakom položaju, ma koliko nesrećnom, ima nečeg dobrog ili zlog za šta treba biti zahvalan; i neka ovo ostane kao uputstvo za iskustva u najnesrećnijem stanju… da u njemu uvek možemo naći neku utehu“. Da bi rasterao crne misli, Robinson je stalno u pokretu. U potrazi za hranom dolazi do ptičijih jaja, jede kornjačino meso, a onda počinje da uzgaja žitarice. Otkriva malu plantažu grožđa. Pronalazi limun i drugo voće. Izrađuje posuđe; pripitomljava divlje koze. Međutim, najviše se iznenadio kad je jednog dana otkrio tragove bosog ljudskog stopala. „Zastadoh kao gromom pogođen ili kao da spazih utvaru…Bio sam zbunjen užasnim predstavama i pred oči su mi izlazile samo jezive slike“. Da su njegove pretpostavke bile realne, pokazalo se ubrzo. Robinson prisustvuje strašnom prizoru kad grupa urođenika, koja je na ovo ostrvo došla čamcem, ubija zarobljenika, i uz orgijanje jede ljudsko meso. U drugoj sličnoj prilici Robinson pucnjem iz puške rastera divljake i oslobodi zarobljenika kojem daje ime Petko jer je bio petak.

Portret

Petko je bio „lep, zgodan, razvijen, pravih i snažnih udova, ne odveć krupan, visok i lepih oblika; izraz lica dobar, ne divljačan i natmuren, mužanski, ali i mek kao u Evropljana, naročito kad se smeši. Kosa duga i crna, čelo veoma visoko i široko, u očima mnogo života i svetlucave oštrine. Boja kože ne sasvim crna, ali veoma mrka, veoma prijatna za oko. Lice okruglo i puno, nos mali, ne spljošten kao kod crnaca, usta lepa, usne tanke, lepi zubi pravo postavljeni i beli kao slonovača“. Sporazumevali su se mimikom i gestom. Petkovim dolaskom prestaje dugogodišnja Robinsonova usamljenost: „Ovo je bila najprijatnija godina u životu koji sam proveo na ostrvu. Petko je počeo prilično lepo govoriti i razabirati nazive skoro za sve što bih tražio… Nalazio sam zadovoljstvo u njemu kao čoveku. Njegovo prostosrdačno poštenje ispoljavalo se sve više svakog dana“. Vremenom Petko se potpuno preobrazio od divljaka do osećajnog čoveka. Njih dvojica su napravili jedan veći čamac i započeli borbu sa urođenicima. Ljudožderi ponovo dolaze na ostrvo. Robinson i Petko, tom prilikom, spasavaju jednog Španca i Petkovog oca iz kandži ljudoždera. Na kraju, na pučini se pojavljuje engleski brod. Dolazi do pobune mornara. Razbojnici dovode zarobljenike na ostrvo. Međutim, bili su neoprezni, more se povuklo i morali su čekati plimu. Kad je u podne pripeklo sunce, otišli su u šumu da se u hladovini odmaraju. Sve ovo posmatraju Robinson i Petko, obojica naoružani do zuba. Prikradaju se zarobljenicima. Robinson započinje dijalog na španskom, a zatim i na engleskom jeziku. Tu se ispostavi da je jedan od zarobljenika engleski kapetan broda. On ispriča da su nekolicina loših ljudi nagovorili ostatak posade na pobunu. Namera im je da postanu gusari. Robinson naoruža kapetana i njegove momke. Zatim pođu da se prikradaju razbojnicima, ali u tom tenu se oni probude. Jedan gusar dade uzbunu. Bi, međutim, dockan, jer pogođen iz puške, pade mrtav. Drugi, mada, teško ranjen, pođe na kapetana, a ovaj ga udarcem muškete ućutka zauvek. Ostatak pobunjene posade preda se, moleći za milost. Kapetan ih pomilova, a i Robinson nije imao ništa protiv pod uslovom da im vežu noge i ruke. Tako je kapetan ponovo vratio svoj brod. Robinson se tim brodom vraća u London. Tako se ova zanimljiva priča o životu na pustom ostrvu srećno završava.

Glavni likovi

Robinson Kruso

Titularni je protagonista, narator i glavni lik romana. Kruso je predstavnik buntovne mladeži koja je neposlušna i protivi se savetu i brigama odraslih. Iako njegova putovanja u ranoj mladosti dovode do njegovog prosperiteta kao brazilskog plantažera i vlasnika robova, avanturistički duh na kraju ga dovodi do više od dve decenije izgnanstva na pustom ostrvu. Snalažljivost u izgradnji kanua, kuće, grnčarije, vikendice, proizvodnji mleka, grožđa, pripitomljavanju koza za svaku su pohvalu. Ali, on ima i mnogo nedostataka. Nesposoban je za dublja osećanja što se vidi kad hladno, bez emocija, ostavlja porodicu. On, doduše brine, ali o verskim posledicama (boji se Boga). Mada je velikodušan kad daruje sestre i kapetana, gotovo je okrutan i ravnodušan kad priča o smrti svoje žene. Zahtev da Petko nauči da ga zove "gospodaru" pre nego što nauči da kaže "da" i "ne", čini se odvratnim čak i po rasističkim standardima. Žudnja za višim staležom ne napušta ga ni tokom duge izolacije što se vidi kad u više navrata za sebe misli da je "kralj" i "suveren" za one koji su mu se pridružili na pustom ostrvu. Kruso je postao moćan i simboličan lik u engleskoj književnosti. Ustvari, samo ime mu je dalo žanr nazvan "robinsonade": romanse o osami i preživljavanju na terenima kao što su napuštena ostrva. Petko je "divljak", stanovnik kopna nasuprot Krusovog ostrva, koji dolazi tamo kao zarobljenik njegovih kolega "divljaka", doveden da bude zaklan u kanibalističkom ritualu. Ako Kruso predstavlja prvi kolonijalni um u fikciji, Petko je predstavnik plemena starosedelaca Amerike, Azije i Afrike koji će kasnije biti potlačeni. U trenutku kad Kruso od Petka zahteva da ga zove "gospodaru", Petko postaje trajan politički simbol rasne nepravde u savremenom svetu. Pored toga, Petko je ključna figura u kontekstu romana. Po mnogo čemu je bolji od svog gospodara. Defo podvlači kontrast između njega i Krusoa kad opisuje Petkovo radovanje u susretu sa ocem. Suprotno Kruso nikad ne pominje da mu porodica nedostaje, a kamoli da sanja o sreći da ih ponovo vidi. Kruso, dakle, spasava Petka od kanibala, i on je božanstveno besmrtno zahvalan i lojalan. Iako se Petko pokorava da bude sluga, Kruso počinje da ga ceni više od toga. To je jedini put da čovek, koji nikad ne iskazuje ljubav prema roditeljima, sad voli Petka. Sama činjenica da jedan Englez priznaje više ljubavi za eks-ljudoždera, nego za svoju porodicu, mnogo govori sama za sebe. Dok Kruso Petka uči hrišćanstvu, "divljak" njemu donosi emocijalnu toplinu i vitalnost duha koji nedostaju hladnom Englezu, a donekle i ostalim Evropljanima. Petko je tipična sujeta zapadne intelektualne tradicije o "plemenitim divljacima", koji su uprkos svom "necivilizovanom" i "varvarskom" načinu, dobrog i uzvišenog duha (videti na primer: Petko je privržen ocu), nedostaju samo malo više napredne instrukcije do "civilizovanog". Jedini drugi prinudni i dvosmisleni lik u romanu je, ustvari, Providens, to jest Bog. Roman je, kao što se u predgovoru kaže, produžena meditacija na delovanje Boga, koga Kruso s vremena na vreme (i u krajnoj liniji) smatra blagonaklonim, ali koji u drugim prilikama. na primer: u trenucima očaja, kao što su gubitak kanua, on smatra za nešto drugo. Dosta disonanci odzvanja kroz tekst romana, pa je na čitaocima da sami zaključe da li je Bog, kao lik u noveli Robinson Kruso blagotvoran ili ne.

Jezik i stil

U pripovedanju zbivanja u ovom romanu Defo u opisu pored epiteta dosta dobro koristi personifikaciju i poređenje. Primeri za personifikaciju: ... talasi nosili kuda su hteli… jedan besni talas, gorostasan, dovalja se do krme i beše jasno da će nam zadati poslednji udarac. Jednom rečju, dočepa nas sa takvom žestinom, odmah prevrnu čamac, rastavi nas od njega i rasturi nas… i more nas proguta za tren oka“. Primeri za poređenje: visoko kao brdo i besno kao neprijatelj; ne spljošten kao kod crnaca. Ostale primere istražite sami. Epiteti su podvučeni crnom bojom.

Sporedni likovi

Portugalski kapetan

Portugalski kapetan u romanu se javlja dva puta. Prvo kad Krusoa uzima posle bekstva od Mavara i odvodi ga u Brazil gde Kruso postaje vlasnik plantaže. I drugi put, 28 godina kasnije, kad Krusou saopštava da su njegove brazilske investicije bezbedne. Ovaj čovek pun je vrlina. Iskren je, pozajmljuje novac Krusou, iako je i sam u teškoćama. Veran je jer Robinsonovu imovinu čuva. Velikodušan je jer Krusou plaća više od tržišne vrednosti za životinje. Ukratko rečeno, Portugalski kapetan je moralni pandan Petku. Španac je jedan od zatvorenika koga spasava Kruso i poštuje mnogo više od drugih. To što je Španac katolik, za Robinsona je manje značajno. Važno je da je dobar i pošten čovek i da ima radne navike. Hul je Robinsonov drug, predstavnik mladog trgovačkog sloja koji inspiriše Krusoa u njegovim snovima o životu na moru. Nudi mu put u London. Udovica je oličenje dobrote; čuva Krusoov novac, i na neki način zamena mu je za majku koja ga ne podržava uopšte. Robinsonova majka u potpunosti podržava supruga i ne dozvoljava Krusou da putuje morem. Robinsonov otac pojavljuje se kratko u početku. On je otelotvorenje srednje klase koji uzaludno pokušava da sina odvrati od avanturističkih putovanja.

Sastav na temu Ljubav

Zazmurim i kazem u sebi ljubav i prva slika koja mi se stvori u glavi je majka sa djetetom u narucju.

Mnogi kada kazu ljubav pomisle na svoje simpatije, ali ja jos uvijek ne mogu sa sigurnoscu potvrditi da sam ikada u zivotu osjetila tu ljubav. Zaljubljivala se jesam, ali to nije to, bar tako mislim. Mnogi pametni ljudi, pa i oni glupi su o ljubavi potrosili mastila, grafita i krede. Neki od nevjerovatnih umjetnickih djela nastala su pod utiskom ljubavi.

Ratovi su se vodili zbog ljubavi, odavali su se ljudi narkoticima i alkoholu, pljackali su banke, odlazili od kuce, svadjali se sa prijateljima, bacali sa zgrada i mostova zbog ljubavi, odlazili na kraj sveta, mjenjali vjeru..

I sta ja sad nedostojna ovako mlada, poslije svih tih postupaka ljudi obuzetih ljubavlju, da kazem o ljubavi  o necemu sto nisam sigurna da sam dozivjela. Drugi su napisali, drugi su osjetili ili osjecaju, a ja kad osjetim ljubav nadam se da necu uciniti neku ludost vec da ce ljubav iz mene izvuci ono najpozitivnije.

Kako sam proveo letnji raspust        

Dugo čekani letnji raspust je došao i veliki planovi su počeli. Nakon Bog zna koliko godina i ja ću videti more koje sam toliko poželio. Onaj njegov opojni miris, žarko sunce i izležavanje na plaži.. Bio sam spreman.

Kao retko ko volim da putujem i koliko god put da traje nikad ne spavam jer volim sve da vidim, sva mesta kroz koje prolazim, sve građevine i divne pejzaže. Ipak najveće uzbuđenje u celom putu nailazi onda kada ugledam more. Još od malih nogu brat i ja smo se uvek takmičili ko će prije primetiti more dok se približavamo konačnom odredištu, kući u kojoj ćemo provesti najleši dio našeg letnjeg raspusta. Poslednji put kad sam bio na moru moji roditelji su me retko kada puštali naveče samog jer sam bio još sasvim mali. Ove godine je bilo drugačije. Brzo sam na moru stekao nove prijatelje i skoro svo vreme sam provodio sa njima. Po danu smo se kupali, ronili i krišom gledali svako svoju letnju simpatiju. Jednoga dana sam izronio srebrni prsten i naravno kome drugo do njoj, mojoj simpatiji sam poklonio. Pogledi dodiri i prostor izmedju njenih prstiju koji je bio idealan za moje prste. To mi je bilo dovoljno. Kako sam proveo letnji rasput? Najlepše.

Kako ću provesti ovaj period posle letnjeg raspusta, to je pitanje koje mene muči.

Zimski raspust

Polako se blizi kraj decembra i zimski raspust je sve blizi. Moram priznati da mu se zaista radujem, cini mi se mnogo vise nego letnjem.Znate kako je letnji raspust idealan za svu decu, jer dugo traje i cesto negde otputujemo. Bez obzira na to, ja sam veci ljubitelj zimskog raspusta bas zbog toga sto veci deo tog vremena provodim sa svojim roditeljima i bratom i sestrom.zimski raspust nije samo odmor o skole i najava kraja prvog polugodista, to je pocetak svih onih divnih praznika koji dolaze jedan za drugim a medju kojima je i moj omiljeni, Bozic. Nikada nismo isli na zimovanje u planinu ili na skjanje. Zimski raspust provodim u svom prelepom malom zavejanom gradu sa sebi dragim osobama. Proslavljam novu godinu sa svojim sestrama i uzivam u dobrom drustvu. Znate kako se zima uvek ubraja u manje omiljena godisnja doba zbog hladnoce i minusa, ali meni je ona najtopljije godisnje doba, prepuno lepe porodicne atmosfere, jelke ukrasene nakitom, praznicnih trpeza i kruga samo dragih lica iz vase porodice. To je period posle kojeg krece nova sansa da se u skoli dokazete da ste se popravili i izvucete ono najbolje u ocenama.

Steta je sto tako kratko traje taj period koji je ispunjen samo lepim trenutcima.

Retrostektivno pricanje 

Neki dan sam sreo prijatelja kojeg nisam vidio dosta dugo. Pošto je bio daleko,sa druge strane ulice, nisam ga prepoznao iako sam zaustavio pogled na njemu. Međutim, on je prepoznao mene i prišao mi. Tek tada sam prepoznao njegove plave oči i kratke noge. To je bio Ranko, prijatelj uz koga sam proživio dosta lijepih trenutaka...Ranko je godinu dana stariji od mene. Bio je dosta veseo dječak. Skoro svaki dan smo se viđali i igrali sa ostalim drugovima. Bio je maštovit i uvijek je imao puno ideja i pametnih zaključaka. Jednom kad smo se igrali žmurke, sva djeca su se skrivala blizu(iza auta, drveća), a on i ja smo otišli vrlo daleko. Pitao sam ga :"Kuda idemo?" "Idemo u prodavnicu da kupimo svesku. Trebaće mi za matematiku." "Ali moramo se vratiti, proći će igra", rekao sam." Ma pusti, ionako su gubitnici," odgovorio mi je. Kada smo se vratili, drugovi su nam rekli da za kaznu Ranko i ja trebamo žmiriti. On je rekao:" Ma ne igra mi se biše. Hajdemo nečega drugog." U ovakvim i sličnim situacijama Ranko se na ovakav način izvlačio kad bi mu dosadilo. Ranko je išao u treći razred, a ja u drugi. Jednom prilikom naveče kad su svi ostali drugovi otišli, ostali smo ranko i ja. Pričali smo o školi: " Meni nije taako zanimljivo u školi. Učiteljica me grdi i prijeti da će me izbaciti iz škole ako budem i dalje čupao djevojčice za kosu." Kada bismo imali kontrolni iz istog predmeta , na primjer i prioode i društva, ja bih dobio peticu i prepričavao mu kako sam se osjećao kad sam pisao kontrolni rad. Pošto bih završio rečenicu upitao bih:"Šta si ti dobio i kako je...", ne dovršim rečenicu, a on mi odgovori:"Keca!" Tada mi je sve jasno. Govorio sam da mi da kontrolni da ga vidim, koja su pitanja i šta rade u trećem razredu, a on mi kaže da je napravio dobar avion od njega. Eh , da , ponekad  smo se  znali i potući Ranko i ja. Šta više takvi prijatelji se ne bi trebali tući zbog sitnica ali on i ja jesmo. Sjeća se rekao je." Skupljaš li "Kent" sličice? tako smo postali prijatelji. I to najbolji. On i ja  smo se još mnogo čega igrali.On ija smo se još mnogo čega igrali. Naprimjer, penjali smo se na drveće i  gađali kukuruzima ostalu djecu, trkali se biciklima. Ali, naše prijateljstvo nije mnogo trajalo. Zaustavio nas je rat. On je otišao u BIjeljinu , a ja u Banja Luku. Nismo se vidjeli sve do neki dan. Sada ide u sedmi razred. Prvo polugodište završio je vrlodobrim uspjehom. Mnogo smo pričali Ranko i ja. Upoznao je mnoge prijatelje u Bijeljini, kao i ja u Banjaluci. Ta nagla promjena društva učinila je da zaboravimo jedan drugoga. Sada imamo nove prijatelje." I možda nikada neće biti kao prije", razmišljam sada u Banjaluci. Ne treba bježati od realnosti. Bolja vremena su ona stara, dobra...

Opis enterijera 

Od svih prostorija koje mogu opisati a koje to sigurno zavredjuju svojom lepotom, ja cu ipak opistai jednu koja vise nije tako lepa jer su godine ucinile svoje. To je kuca u kojoj je ziveo moj tata.

Cak su je i stariji clanovi porodice zvali starom kucom. Kad su baka i deka umrli vise niko nije ziveo u njoj. Deca su se razisla i kao i sve cemu se ne pridaje paznja, vreme je pocelo da jede njenu lepotu. Niska gradjevina, prizemnica, imala je samo nekoliko prostorija, naravno toalet nije bio jedna od njih jer u ono vreme na selu ljudi su koristili samo poljske prostorije u tu svrhu. Na vratima i prozorima mogla se naslutiti farba plave boje koja se jedva zadrzala na jos ponekim mestima. Drvo je naravno bilo trulo. Kad se teska vrata uz skripu otvore, unutra niste imali mnogo sto sta videti. Sve je bilo minijaturno i svedeno na neophodno. Mali sto sa cetiri stolice gde su ljudi jeli u smene jer je porodica bila velika. Drveni krevet samac, na kome vec odavno nema duseka i nikad ga nije ni bilo jer se spavalo na slamarici. I u jednom cosku kolevka. Stara, istrulela , koja je uspava svu decu rodjenu u ovoj porodici. Zidovi su nekad bili beli bez nekih posebnih detalja. I to je sve. Nema nicega sto se danas smatra neophodnim za nirmalan zivot jer to i onda bio luksuz.
Malo kad smo zadovoljni onim sto imamo i smatramo da to nije dovoljno da budemo srecni, a kad vidimo kako su nekad ljudi ziveli, i odrastali u srecne, vredne, zdrave i sposobne ljude, postidimo se jer smo sami ucinili da budemo ovoliko razmazeni

sastav na temu : enterijer moje sobe

Moja soba je tipicno zenska soba, u njoj imate brdo potrebnih i jos vece brdo nepotrebnih stvari koje samo zauzimaju prostor i nicemu ne sluze.

   Medjutim, kao i svaka devojka ja sam ubedjena da c neki od tih papirica zatrebati, mozda ne danas ili sutra ili u narednih godinu dana, ali sam font kojim je istampana reklama firme koja proizvodi dzempere , a sa kojeg je doticna etiketa skinuta, sigurno ce imati neku upotrebu u dalekoj ili bliskoj buducnosti. Posto smo vec krenuli od smeca, kako moja mama strucno naziva papire oji prekrivaju sto, krenucemo upravo u tom pravcu. Sto je nekad sluzio za ucenje, ali nakon osnovne i srednje skole kao i fakulteta, zasluzio je penziju i oslobodjen je tereta knjiga. U njegovim fiokama se sad nalaze etikete, cestitke, ukrasni papir, papirici sa porukama koje mi sestra ostavlja i sve drugo sto za mene ima sentimentalnu vrednost. Naravno na njemu se nalaze poneke knjige, ali to je kic knjizevnos, knjige sa lakom akcijom koja se brzo cita i jos brze zaboravlja, prepune mudrosti koje pale samo junakinjama iz knjiga. Sto se nalazi uz zid koji krasi ogromni prozor sa modernom zavesom u srvenim trakicama i zavesa od narandzastog organdina. Ne moram napomenuti da su zidovi zuti sa suto crvenim tapetama tako da je soba prepuna sunca cak i kad ga nema. Na tom istom zidu nalazi se nekoliko slika koje je naslikala moja sestra. Prava umetnicka dela ako mene pitate. U samom cosku nalazi se mala komoda sa zenskim potrepstinama i vesom, ali naravno i sminkom i svim onim uredjajima koji treba da ucine da vam kosa izgleda fantasticno. Do komode je sestrin krevet. Uvek je sredjen i zategnut. Mislim da je to jedini deo sobe koji je stvarno uvek cist. Sve ostalo odise zenskim neredom. Vise uzglavlja u cosku nalazi se kula kutija od cipela u kojima pored cipela ima opet nekih stvari koje ce mozda imati svrhu u nekom novom milenijumu ali je ipak od kljucne vaznosti da oni za sad ostanu u tim kutijama. Vec se blizimo kraju jer soba nije velika i ne moze bas puno stvari da stane u nju. Naspramno sa prozorom nalazi se polica sa knjigama. Prepuna je, vec dugo stoji na tom mestu jer se plasimo da bi se mogla raspasti ako pokusamo da je pomerimo sa tog mesta. Prepuna je knjiga iz svih nasih preioda odrastanja, lektira, enciklopedija, sveski kao i strucnih knjiga sa studija. Sve je tu na jednom mestu.

   Kao sto rekoh, tipicna zenska soba. Ima svega i svacega, pogotovo sitnica koje uvek privlace paznju moje majke koja kad god udje sa nekom bitnom informacijom zavrsi nedorecena serpajuci po policama. Ko kaze da zenska soba nije interesantna.

Opis pejzaža

Pogled na koji sam definitivno je navikla je prizor mog dvorista koji se proteze kroz velike prozore naseg dnevnog boravka.

Volim pojavu te nenormalno velike kajsije u dnu moje baste, koja raste u visinu i sirinu uprkos svim pravilima rasta za sve ostale normalne kajsije. Zimi joj nikad ne opadne svo lisce, a na mnogobrojnim granama stoje nanosi snega. Ali leti, leti je najlepsa. Kroz gustu krosnju probijaju se sitni i tanki zraci sunca koji kao iglice bodu na onim mestima gde se spuste. A kajsije uporno stoje cvrste i jedr, jos uvek nezrele za jelo, ali vec uveliko narandzasto blage boje da unese nemir u taj zeleni sklad kojim su ukrasene sve grane. Oko nje se prostire travnjak od samog trotoara pa sve do komsijine baste, zelena trava dise novi zivot i mirise svake godine sve vise i vise. A pod kajsijom nalazi se sto i stolice, i tu se pije najlepsa kafa posle umornog dana i posla. U samom uglu baste, nalazi se jorgovan, vec dugo je tu. Ne secam se kad smo ga zasadili, samo se secam da je jednog dana osvanuo u onoj svojoj velicini prepun grozdova prelepog lila cveca koje opija svojim mirisom.

Ne treba coveku puno. Nismo ni svesni kako se svih tih stvari koje skupo platimo, brzo i zasitimo i na kraju opustamo se u hladu jedne stare kajsije.

Opis moje mame 

Moja mama dobra mama blago nama sa mamama..
Tako glasi jedna stara djecija pesma, ali rijeci te pesme opisuju svaciju majku jer mama je uvijek dobra njezna prema nama i nema osobe na svijetu kaja ce sa vise paznje i ljubavi se odnositi prema nama u zivotu od nase majke.
U svakom trenutku njezna majcinska ljubav je tu i nijednog trenutka nas ne napusta ma sta mi ucinili, ma makvu ocjenu dobili iz srpskog na pismenom. To je jedina ljubav koja nema uslova, to je bezuslovna ljubav. I njena ljubav nece biti ni veca ni manja ako nesta zgrijesimo. Ali lijepo je doci kuci i reci majko dobio sam odlicnu ocjenu na pismeni sastav opis moje mame.
Majcin osmjeh i zagrljaj je nesta neprocjenjivo, razumijete li me sta vam govorim nastavnice.